ОШ "Добринка Богдановић"

На овогодишњем наградном конкурсу Агенције за борбу против корупције директор наше школе Милан Станковић освојио је својим радом 3. место у категорији “Предавања”.

Агенција за борбу против корупције расписала је ове године наградни конкурс на тему "Да ли треба да будем храбар да бих био поштен?",  а поводом 9. децембра, Међународног дана борбе против корупције. На конкурсу су у неколико категорија учествовали ученици основних и средњих школа, студенти и просветни радници из целе Србије.

У петак, 18. децембра свечано су додељене награде победницима Конкурса у Палати „Србија“. Свечаност су отворили Татјана Бабић, директорка Агенције, Срђан Вербић, министар просвете, науке и технолошког развоја и Зоран Стојиљковић, председник Одбора Агенције.

Награђени рад Милана Станковића можете прочитати у наставку текста.

Р Е П У Б Л И К А   С Р Б И Ј А

Агенција за борбу против корупције

КОНКУРС ЗА НАСТАВНИКЕ ПОВОДОМ МЕЂУНАРОДНОГ ДАНА БОРБЕ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ (09. децембар)

ТЕМА: „Да ли треба да будем храбар да бих био поштен“

3. место у категорији припрема предавања за реализацију часа

  

Аутор: Милан Станковић, проф.раз.нас

  

Децембар, 2015. године

Тема: ДА ЛИ ТРЕБА ДА БУДЕМ ХРАБАР ДА БИХ БИО ПОШТЕН

Овим радом желим да покушам да одговорим на постављена питања у оквиру задате теме. Конципиран је тако да кроз четири фазе (Увод – најзначајнији појмови, искуства и лични погледи на постављена питања,  покушај појашњења утемељености моралног развоја на научној основи и прилог – занимљивости) на поучан начин, да одговори теми и да упути на начине стицања позитивних особина личности неопходних за изградњу одговорног и поштенијег друштва. Замишљен је као предавање за ученике средње школе и студенте, али се може прилагодити и млађем узрасту.

Полазне основе:

 Психолшко-педагошки појмовник, лични погледи, Колбергова теорија моралног развоја,  Сократова заклетва

„Поштење је као младост: кад се једном изгуби више се не може вратити“. (Конти)

„Толика је моћ поштења, да га и код непријатеља поштујемо“. (Латинска пословица)

„Поштење може бити побеђено, али не и уништено“. (Мадагскарска пословица)

Храброст – особина човека

Вредности су градивни елементи сваке индивидуе и друштва;  полазни принципи и стандарди којих се човек придржава у понашању према околини. Поштење представља једну од основних вредности човековог понашања, која, уколико је се доследно придржавамо, постаје трајна особина личности.

Моралност се одређује као унутрашња структура која контролише и надзире понашање и без присуства спољашњег надзора. Стиче се на два начина: учењем да се сопствене потребе усагласе са захтевима средине и сазревањем индивидуе (њене природне предодређености за морални развој). Проучавање моралности се односи на то да схватимо однос појединца према правилима и поштовању које се за њих тиче. Врлина је морална изврсност (квалитет) личности. Способност умног деловања у складу са писаним и неписаним нормама.

Васпитање, а посебно кућно, одиграва најзаначајнију улогу у изградњи вредности код деце.  Дефинише као преношење искуства  с генерације на генерацију. У проширеном кругу субјеката који утичу на усвајање моралних вредности је васпитно-образовна установа, односно, школа. (Моја школа, мој други дом). Образовање је процес усвајања знања, развијања способности, вештина и навика.  Васпитање датира још од појаве човека и неодвојиви је део развоја цивилизације у прошлости, садашњости и будућности.

Да ли је довољно бити поштен да би се учинило оно за шта верујемо да је исправно?

Бити само поштен без храбрости је боље само од непоштења.  Ако узмемо полазиште да је лако бити поштен на речима, у причи, у вербалној комуникацији, доношењу одлука, у осуди других, у пријави сумње на непоштено дело другога, можемо закључити да је потребно велико самопоуздање за јавно наступање и изношење мишљења, можда је боље рећи, храброст. А да би неко био самопоуздан и храбар, сасвим извесно, мора бити и поштен, али не само на речима, већ још важније, на делима, у понашању, у одговорном односу према другима, према имовини, према живим бићима, према себи и својима итд.  (сликовито: Уколико чек има покрића, има и вредности у њему). Са друге стране, уколико се вербално поштење не подудара са одговорним понашањем, не може се говорити о снази вербалног поштења, а самим тим, ни о постојању поштења као вредносне категорије, као и о храбрости.

„Храбар човек не трпи, али и не чини неправду“. (Публилије Сирије, 50.г.п.н.е.)

„Онај ко не успе у настојањима да стекне богатство и моћ, неће дуго сачувати ни своју част, ни храброст“. „Самјуел Џонсон, 176.)

 Храброст треба посматрати из угла одговорног понашања према другима, у скалду са полазним принципима и моралним вредностима, а не са аспекта бахатости и снаге. Храброст израста из  уравнотеженог односа емоција и разума.

                Свакако да је потребна општа реакција свих, уколико се примети одигравање незаконитог чина, али се често дешава да само један реагује, или нико. Таква ситуација се може повезати са храброшћу или са конформизмом. Али и са самопуздањем, сигурношћу у себе, са чињеничном потврђеношћу незаконитог акта. Отежавајућа околност која спречава групу или појединце на реакцију је страх од означености и жигосања. Нико не жели да постане „црна овца“ (издајник) и да трпи последице од старне пријављеног, или групе, за одрђено недело. Код нас се издаја не прашта.  Стога се мора пронаћи решење за системско заштитно деловање . Ако се вратимо мало уназад, приметићемо да и код оваквих моралних дилема, породично васпитање и породичне вредности играју важну улогу. Особе са „слабим“ кредибилитетом не могу значајније утицати на овакву ситуацију, без обзира на присуство храбрости као личне особине.

                 Школа је место које после породице заузима најзначајнију позицију у системском васпитању. Јасно је као дан, да деца/ученици/одрасли морају да пријаве сваку врсту насиља над вршњацима, од старне појединаца или група, нарочито ако се насиље дешава у континуитету или спорадично, или једном, без обзира. Сва деца у школи требају бити храбра да таква дела пријаве учитљу/наставнику, без обзира на претње насилника, јер то исто се сутра може догодити и њима. На школском узрасту је потребно појачати педагошки рад, паралелно са образовним, посебно на узрасту од 7 до 11 година. Наведени узраст деце је најпогоднији за васпитно обликовање и  стицање позитивних вредности које дете, а касније одраслу особу, прате до краја живота. (Свака особа се радо сећа своје учитељице/учитеља, омиљеног наставника, који је био пример и највећи ауторитет, у том периоду, већи и од родитеља). На том узрасту је потребно показати снагу васпитања и образовања. Када моралне вредности  буду усвојене постају трајна особина личности, а култура лепог понашања постаје аутоматизована. Наравно, да не заборавимо породицу чије васпитно деловање на дете мора бити у сагласности са системским (друштвеним) и потпора системском.

                Сваки родитељ жели да његово  дете  буде поштено, то је неспорно. Често се међутим чује  и то: „не штрчи, не паметуј, не исправљај криве дрине...) Све ово може бити и кочница развоју позитивних вредности, развоју самопоуздања. То само показује да ни родитељи нису сигурни у себе. Али могу бити сигнал, семафор у стицању и развоју позитивних ставова и особина. Деца су склона импровизацији, имагинацији, поистовећивању, конструкцији, те је потребно да родитељи то препознају и у тим случајевима реагују на поменути начин, али са повратном информацијом, да је то само жеља да се актуелни ставови деце мало преиспитају и да се види да ли је то прави пут (сачекати зелено и кренути даље).

                Конформизам не мора нужно бити тако лош, али обичо постаје превазиђен новим актуелностима, новим догађајима, савременим токовима у свим областима. Под конформирањем се подразумева манифестовање ставова, мишљења или понашања карактеристичног за групе којима припадамо. Утицај групе на појединца је огроман. Често се дешава да се учесници у групи повинују већини и не размишљају на свој начин, већ из страха од санкција и жеље да буду прихваћени, прећуткују лоша дела. Ако је група позитивна у понашању и конформирање је прихватљиво.  Често се међу децом јавља исказ „баш ме брига за њега, важно да је мени добро и да мене нико не дира“.  Потребно је децу васпитавати у духу да је добро и мени уколико је добро и другима  око мене. Да треба помагати другима у невољи и да је најбоље онда када се сви осећају лепо и сигурно. Васпитавати децу да слободно говоре уколико им се нешто учини неправедно, непоштено, и да слободно изнесу став о томе.

                Као друштво смо још увек пионири у изграђивању система које подржава поштено и одговорно понашање. Сам Закон о узбуњивачима не може да има потпун очекивани ефекат без подршке и других система (образовни-васпитни, културе, социјалне заштите...), али је значајан корак у добром правцу.  Кроз васпитно-образовни систем јасно истаћи какво дете желимо када порасте – васпитано, поштено, стручно, модерно, самопоуздано. Потребно је општим консензусом (државне институције, Национални просветни савет...) јасно утврдити дугорочне циљеве, васпитни и образовни идеал којем друштво треба да тежи. Уколико се идеалу живота и егзистенције тежи на начин који одудара од норми и принципа модела пожељног друштвеног понашања, не може се говорити о системској изградњи одговорног понашања.

                Нови закон о заштити узбуњивача не може у потпуности да пружи очекиване ефекте. Закон делује временски ограничено, санкције, такође, а освета као непожељна особина, трајно. Онај ко буде пријављен за кривично дело, временски неограничено ће се водити размишљањем о освети на било који начин. (Како се одбранити од пријава? Па логично, не чинећи противзаконита дела. Значи, поштено и одговорно се понашати, према људима (живим бићима) и ствaрима. У овом контексту треба поменути појам „цинкарење“ као негативну стечену особину неких људи. И ту је утицај извршило породично васпитање. Остваривање неке добити, на туђи рачун, без основа. А време док се ситуација истражи и чињенично поткрепи „цинкарошу“ послужи као душевна храна и поље за остваривање снисходљивих интереса (“преко леђа других“).

                Да би се пријавила злоупотреба било које врсте, именом и презименом, потребна је велика храброст за дуготрајан, исцрпљујући, стресан, процес. Човек се одлучује на тако нешто тек онда кад је и лично  угрожен, одређеним неделима, или ако постоји анимозитет са оним који чини непоштено дело.  А наше друштво је осетљиво на појам „издаја“.

                Да би друштво у коме живимо било боље, како би поштење било довољно само по себи потребно је: По периодима (нпр. Десетогодишњи) 1) Саставити, организовати стручну (неполитичку) групу људи, компетентних за саветодавно деловање у сваком сегменту друштва. Група која ће деловати као мрежа, јавно и транспарентно. Организовати трибине, предавања, јавне расправе итд. Истовремено, радити на изради и унапређивању васпитних и образовних програма са краткорочним, средњерочним и дугорочним циљевима; примени истих, на свим нивоима образовања и васпитања; Едуковати запослене, ученике и студенте; Унапређивање Закона; рад са породицама – центри за социјални рад; Рад на задовољавању потреба становништва; Културни рад; Изналажење нових поља деловања на којима се сваки појединац или већина, може пронаћи, самопотврдити, може бити успешан. Радити на схватању да је све у друштву и у природи, појава или процес математички уравнонотежен. Да се добро враћа добрим, да није грех бити богат и моћан, већ да је грех незаконит начин стицања богатства. Да није срамота бити сиромашан, али је срамота бити лењ и неодговоран. ..

                Када се сабере и одузме, долазимо до закључка да васпитно-образовни систем морамо издићи на виши ниво значајности и да буде темељ развоја целог нашег друштва. Свакако не на бази материјалне добити (веће плате), већ на бази научне значајности и ефикасности. Све државе у којима васпитно-образовни систем заузима значајно место су развијене у сваком погледу.

„Човијек који није храбар, не може бити поштен, јер за поштење су потребне жртве какве кукавица не умије да поднесе, а потребна је и великодушност коју он не може разумијети“. (могу  речи храбар и поштен заменити места)

 Ово је време када човек мора да буде храбар, јак и доследан, у поштовању етичких вредности, принципа и кодекса понашања. Мора да буде непопустљив пред изазовима према којима је линија раздвајања танка, да се олако може искидати. Човек је свакодневно у позицији да да ту линију прекине, да „наседне“  на лагано остварење површних циљева и личних интереса. Стога се доследно треба држати позитивног начина размишљања у складу са моралним принципима и увек добро промислити, шта је добро, исправно, а шта није, и које су последице погрешних одлука. Човек је најслабији онда и тамо када му нешто недостаје и тада постаје попустљив, „лак“ за контролу, манипулацију и чињење незаконитог акта (за корупцију). Када се „оспособи“ да буде храбар за одолевање на искушења, у том случају засигурно постаје и поштен. Особине, врлине, вредности, храброст и поштење су нераздвојиве, једна условљава другу, зависно која се најпре изграђује код васпитаника/детета. Најбоље је дете васпитавати у духу праведности и храбрости синхроно, паралелно. Погрешно је васпитавати дете у духу бахатости, развијати храброст са аспекта силе и снаге. („Ум царује, снага кладе ваља“)

Моралност као психолошка диспозиција има три аспекта:

Колбергова теорија моралног развоја:

Колберг је моралност дефинисао кроз принцип правде на целом узрасном распону, од детињства до одраслог доба. Испитанике је стављао у моралну дилему, у којој главни јунак бира између две међусобно супротстављене вредности. (Хајнцова дилема: Да ли Хајнц треба да украде лекове и зашто?) Дошао је до закључка да се развој моралности одвија кроз три нивоа који у својим основама имају различите структуре моралног резоновања. На сваком нивоу разликује два стадијума:

                Шта се мења са развојем?

                Промени је подложна социоморална перспектива која подразумева однос особе према друштвеним правилима и очекивањима.

Васпитање и образовање као друштвена појава заснива се на вредностима и принципима, које су у основи сталне, константне, вредности за сва времена. Једна коју, пажљиво читајући, а датира још и античке Грчке, важи и данас, после, око 2000 година. Познато је да се људи обавезују на различите начине : приликом склапања брака, заклетва у војсци, заклетва посланика у скупштини,  Хипократова и др.). У том контексту зашто не би и родитељи дали неку врсту заклетве при рођењу свога детета, наставник приликом запослења у школи, ученик приликом поласка у школу (као некада), што би, верујем, деловало превентивно на појаву непоштених дела у школи.

Сократова заклетва

Као учитељ и васпитач обавезујем се:

                                Закључак: